1
I ja došavši k vama, braćo, ne dođoh s visokom reči ili premudrosti da vam javljam svedočanstvo Božije.
2
Jer nisam mislio da znam šta među vama osim Isusa Hrista, i to raspetog.
3
I ja bejah među vama u slabosti, i u strahu i u velikom drhtanju.
4
I reč moja, i poučenje moje ne beše u nadgovorljivim rečima ljudske premudrosti, nego u dokazivanju Duha i sile.
5
Da vera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj.
6
Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost veka ovog ni knezova veka ovog koji prolaze.
7
Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog pre sveta za slavu našu;
8
Koje nijedan od knezova veka ovog ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.
9
Nego kao što je pisano: Šta oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji Ga ljube.
10
A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.
11
Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim duha Božijeg.
12
A mi ne primismo duha ovog sveta, nego duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga;
13
Koje i govorimo ne rečima što je naučila čovečija premudrost, nego šta uči Duh Sveti; i duhovne stvari duhovno radimo.
14
A telesni čovek ne razume šta je od Duha Božijeg; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda.
15
Duhovni pak sve razgleda, a njega samog niko ne razgleda.
16
Jer ko pozna um Gospodnji da Ga pouči? A mi um Hristov imamo.
